Zašto sam išla u školu za trudnice?

Zašto sam išla u školu za trudnice?

Najiskreniji odgovor bi bio – zato što sam štreberka. Spadam u red onih retkih osoba koje kada kupe novi uređaj uredno pročitaju uputstvo :) tako je sa većinom stvari u mom životu. Volim da znam kako stvari funkcionišu – uređaji koje koristim, kola koja vozim i život koji živim. Čim primetim da mi negde nedostaje znanja ili informacija odmah tražim gde bi to mogla da saznam. Danas više nego ikad informacije su nam lako dostupne i upravo to ponekad stvara neželjenu zbunjenost i teškoće pri odlučivanju.


Moja prva trudnoća je bila super, radila sam do 8. meseca jer sam do tada uspevala da sednem za sto i dohvatim tastaturu ili sednem u auto i dovezem se do posla. Zapravo, čak i kada sam prestala zvanično da radim, nastavila sam pomalo od kuće, pa sam tako noć pred porođaj sedela i bojila ilustracije u Photoshopu sa rečenicom: Samo još ovo da završim! :)

Tokom trudnoće čitala sam sve na šta sam nailazila: knjige, časopise, forume...facebook tada još uvek nije bio toliko aktivan tako da sam većinu stvari skupljala nasumično i usvajala ih prema nekom unutrašnjem osećaju. Kada sam saznala da postoji škola za trudnice pri Domu zdravlja naravno da sam otišla da se prijavim. Možda nekom zvuči smešno da trudnice treba da idu u školu, ali ja sam želela da na porođaj odem što spremnija, da znam koje su to faze u porođaju i šta me čeka u porodilištu, jer pre toga nikada nisam bila u bolnici. Ispostavilo se da u mom Domu zdravlja u letnjem periodu nema škole za trudnice, tako da sam otišla u porodilište na Zvezdari. Tamo me je dočekala divna babica Slavica, topla i iskrena, posvećena i autoritativna, sa višegodišnjim iskustvom i nekoliko hiljada beba koje je dočekala.


Školica se sastojala od vežbi na strunjači gde smo radile istezanja, vežbe za noge koje su meni super prijale jer sam često imala grčeve u listovima i teorijskog dela gde smo slušale o vrstama kontrakcija, toku porođaja, proceduri prijema u porodilište, nezi posle porođaja, dojenju i svim tim potpuno novim temama u našem životu. Pričale smo o tome šta treba da ponesemo u porodilište pa nas je babica ljubazno molila da ne nosimo putničke kofere, da će nam naši doneti sve šta treba. Slušale smo šta treba da znamo o nezi bebe u prvim danima – kupanju, dojenju, presvlačenju, nošenju. Druženje sa drugim trudnicama u školici mi je takođe bilo korisno, razmenjivale smo informacije, iskustva, bilo je među nama mama koje su već rađale i opet su došle u školicu. Tako sam i ja sa drugim detetom došla da obnovim gradivo. Nekako sa drugom trudnoćom delimično znate šta vas sve čeka, ali ipak želite da vas neko ohrabri, možda saznate nešto novo ili samo svojim iskustvom pomognete trudnicama koje su prvi put tu. Nekada iako ne delimo možda životne stavove i vrednosti, dovoljno je da znamo da još neko ima slične sumnje i strahove, da se podržavamo i smejemo zajedno, da imamo svoju grupu gde možemo pitati sve što nas zanima.


Dobra strana odlaska u školicu koja se nalazila u porodilištu je bila upravo ta što smo imale priliku da prođemo kroz samo porodilište i na licu mesta vidimo kako to izgleda. Iako sam se često pitala zašto nam tokom ta dva meseca stalno ponavljaju iste stvari kada sam došla na porođaj shvatila sam. Tokom boravka u sali za porođaj kao po nekoj nečujnoj komandi rečenice koje nam je Slavica pričala su mi iskakale pred očima. Znala sam zašto i kada se buši vodenjak, kako mogu različitim položajima pomoći bebi da se spusti u porođajni kanal, koje sve vrste kontrakcija postoje i kako ih mogu učiniti manje bolnim. Vežbe disanja smatram najkorisnijim delom školicom, pre svega jer nam je objašnjeno da je to najprirodniji način da smanjimo bol pri kontrakcijama, specifičnim načinom disanja dovodimo više kiseonika u svoje mišiće i umanjujemo bol. Dok smo vežbale udisaj i izdisaj u školici sve nam je bilo čudno, vrtelo nam se u glavi, smejale smo se, ali kada sam na porođaju imala kontrakcije nekako automatski sam krenula sa kratkim udisajima i izdisajima i bilo mi je lakše. Nije me bilo briga da li me neko čuje i kako to zvuči, disala sam za sebe i svoju bebu jer sam znala da je to u tom trenutku najviše što mogu da uradim.


Ne postoji recept niti garancija za lak porođaj ali mislim da je odlazak u školicu odličan prvi korak, da saznamo šta se dešava sa našim telom i bebom tokom porođaja i šta je to što mi same možemo uraditi da porođaj prođe što bezbednije. Moj stav je da svaka trudnica treba da se informiše i odluči kako će se poroditi, taj izbor nas ne deli na dobre ili loše. Svako ima pravo da za sebe izabere ono sa čime se oseća najbolje i najsigurnije u datoj situaciji. Rođenje deteta je jedan veličanstven trenutak, imate osećaj da je u tom malom trenu svet prestao da se okreće, jer novi život se rađa ♥


Danas postoji dosta mesta na kojima trudnice mogu da se informišu, ima pregršt sajtova i foruma sa stručnim tekstovima i ličnim pričama. Otvaraju se školice i vežbaonice za trudnice i sve više događaja je okrenuto upravo njima, ipak većina toga se dešava u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog svog posla imala sam prilike da se upoznam sa patronažnim službama po Srbiji i primetila sam koliko je i njima potrebno mesto i prilika da informišu buduće mame, da razmene iskustva i podele korisne informacije.

Rosa skole roditeljstva


Zbog toga me je obradovala kampanja Rosa vode koja je tokom 2016. godine otvorila Škole roditeljstva u Ubu, Požarevcu, Kuršumliji, Vranju i Surdulici. U planu je da se u naredne 3 godine otvori ukupno 20 ovakvih škola u kojima će biti angažovani pedijatri, ginekolozi, patronažne sestre i stomatolozi koji su pošli dodatnu obuku za ovaj projekat. U 2017. godini škole roditeljstva će dobiti Srpska Crnja, Svillajnac, Sjenica, Bojnik i Batočina.


Ovo je samo jedan od načina kako svako od nas malim gestom može pozitivno uticati na bolje društvo. Na nama je da napravimo prvi korak, preuzmemo odgovornost za svoj život i podržimo one koji dolaze iza nas, na nama je da radimo svakodnevno za bolje društvo i da učimo svoju decu da male odluke danas sutra mogu doneti velike promene sutra.

*Ovaj tekst je pisan u saradnji sa kompanijom Rosa.